Још од 1996. две новозеландске екипе се нису састале у финалу Супер рагбија. Пре девет година Крусејдерси су победили управо Халендерсе 19:12 који ће сутра, у мечу за титулу, укрстити копља са Хајлендерсима. Велингтон не памти толику помаму као што тренутно влада у главном граду Аотеаро, чак је пореде са оном која је узвретла престоницу када су гостовали Британски и Ирски Лавови 2005.
Никада до сада на клупском, односно на нивоу Супер рагби франшизе није владало толико интересовање у граду како до сада. Улазница одавно нема. Око 33.ооо их је из прве туре плануло за само неколико минута продаје преко интернета. Најупорнији навијачи су последње, неких 2.000 које су пуштене у промет у уторак ујутро, чекали више од 15 сати, ноћ повевши у шаторима на улици.
Да је рагби заиста више од спорта и да има душу, без обзира што је готово прошла деценија од како је професионализован, показали су сами играчи Хурикејнса. У уторак ујутро су се на сопствену иницијативу, појавили испред благанји са пицама и топлим напитцима за навијаче који су се смрзавали целу ноћ да би дошли до толико жељеног парчета папира.
Чисто сумњам да се такав неки гест, без маркетиншких и унапред смишљених предумишљаја, може очекивати и догодити у неком другом високо-полуларном спорту или коду фудбала.
Организатори су инсталирали додатних 1.500 места и тако капацитет са 34.500 подигли на 36.000. Кажу да спортско здање може да прими 70 – 80.ооо душа, напунили би га без проблема. Потврдили су да ће у суботу увече на Регионалном стадиону радити преко 1.000 људи, од којих су многи као испомоћ дошли из Окланда, Крајстчрча, Њу Плимута и осталих градова. Да би навијачи били сити и напојени наручено је десет тона кромпира, 2.500 пљескавица, 2.000 порција традиционалног фиш`н`чипса и 30.000 флашираних пива.
Да разметање цифрама не би деловало као да се препричава неко „чудо“, треба бити реалан и имати на уму да Нови Зеланд има свега око четити и по милиона становника, чиме бројеви којима овде баратамо јесу велики и импресивни за земљу светских шампиона.
За све оне који нису успели да дођу до карата а не желе у кући да прате финале Супер рагбија већ на неком јавном месту, градско веће је обезбедило велики екран у једном од хангара на велингтошком кеју где ће моћи да прате утакмицу.
Лудило у самом Велингтону траје још од пре полуфинала против Брамбиса, али од како су Урагани победили Озије 29:9, попримило је размере епидемије. Готово да нема продавнице која није украшена бојама и заставама Хурикејнса. Аутомобили, камиони, скурети, бициклови су прошарани њима.
Скоро сваки од грађана носи на себи неки детаљ који истиче оданост Конраду Смиту, Ма` аи Нонуу, Џулијену Савеи, Бену Френксу и осталим момцима. Када примете да нисте из града, обавезно, али сасвим уљудно и пристојно, вас питају шта мислите ко ће да победи и за кога ћете навијати потајно очекујући да ћути име њиховог тима.
Сама атмосфера ће попримити нову димензију када у град стигну присталице тима са јужног острва Аотеарое. Навијачи Хајлендерса важе за најзабавније, најгласније или сам ја стекао такав утисак за две сезоне колико извештавам са Новог Зеланда, и њихово присуство ће сигурно увеличати целу манифестацију. Сигурно ће и њихове, плаво-зелене боје бити приметне.
За нас који смо из Европе где је фудбал најпопуларнији спорт, велика утакмица, сама по себи велика тензија, одмах ствара предумишљај инцидената присталица два тима. Међутим, свака ситуација се завршава на пријатељској прозивци, можда по некој тежој речи, не злонамерно упућеној и ако је, из техничко-практичних разлога могуће, уз туру пива.
Какав год био исход сусрета у Велингтону, који лагано стиче епитет деценијског и историјског, један је сигуран победник, једноставно – рагби.
Јован Бајић