На једној од друштвених мрежа јуче се појавио веома интересантан текст – више разговор сам са собом, непознатог аутора који објашњава зашто он воли рагби, онај аматерски рагби какав је за разлику од економски развијенијих земаља света, остао на нашим просторима. Мишљење и став нашег Анонимуса за који смо убеђени да га сви деле, за једно подне обишао је читав регион Балкана појавивши се на профилима многих људи. Одлучили смо да га у целости и аутентичног поделимо с Вама ако га у међувременну већ нисте видели.
Наш Анонимус каже:
„Зашто рагби? Има ли новаца од тога? Па како ти се да? Зашто рагби, па тога нема ни у телевизији ни у новинама. Јесте ви нормални? Па можете се поломит од тог млаћења тамо. То је само дјелић пописа питања и изјавних реченица постављених од страна родитеља и пријатеља сваког од играча. И увијек исти одговори. Да, сам си плаћам бензин до терена и не добивам плаћу. Да, зна ме болити након тренинга и утакмице. Да, побјегао сам с посла, факултета, школе, од цуре, жене… И да, „изгубио“ сам још једну вечер на тренинг и још један викенд на утакмицу.
И тако већ годинама досад, те наредних још небројено, било сунце, киша, или олуја, некад 5, некад 25 чудноватих људи трчкара на игралишту са јајастом лоптом.
И још увијек, кад их погледате док излазе с терена опет имају онај глупи чудновати смијешак од уха до уха…“