Пре пар сати на другом програму Радио телевизије Србије приказана је емисија Школске рубрике Редакције дечјег и школског програма – Штоперица у склопу акције Карактером против насиља Министарства за спорт и омладину Србије и РТС као медијске подршке. Тема ове епизоде емисије Штоперица био је рагби уопште као и у Србији.
Обзиром колико се о рагбију ван рагбија на овим просторима зна и колико му се пажње у медијима пружа, аутори емисије су сасвим коректно урадили посао. Наравно, и њихови саговорници су на пристијан начин представили наш спорт. Међутим, оно што је упало у око, барем аутором овог текста, је да готово ничега данас у српском рагбију нема у односу на пролеће 2009. године када је снимана емисија.
Да појаснимо, емисија је снимана на терену Београдског рагби клуба на Ади Циганлији. Тај, клуб више непостоји, макар не под истим именом јер су се сада већ бивши Ројалисти, пре не пуних годину дана, одрекли круне Карађоревића која им је красила грб и променили назив избацивши из имена Краљевски, односно вратили име под којим су и основани 1982.
У емисији је испред, тада Краљевског београдског рагби клуба, говорио је Петар Станић. Бивши играч екипе с Аде и репрезентативац Југославије. У време када се снимала емисија био је члан Управног одбора Рагби савеза Србије. Почетком 2013. Петар Станић није ни у УО РСС нити у сада Београдском рагби клубу.
Интересантно је било видети и капитена женске репрезентације Србије. Изјаве је давала Милица Аранђеловић. У очима тада двадесетогодишњакиње није могла а да се не примети искреност када је говорила да су јој медицина и рагби две највеће љубави. Нажалост, Милици и осталим девојкама којима је јајаста лопта као и свима нама у срцу, остала је само медицина јер су активности женског државног тима одавно сведене на нулу.
Особа која је радила с децом тог априла 2009. на терену на Ади Циганлији био је Милан Митровић. Због студија се из Крушевца преселио у Београд. Играо за Партизан, водио млађе селекције црно – белих а касније Краљевског београдског рагби клуба. Био је перспективни тренер и сигурно да је још могао и играчки да пружи али ни Милана Митровића нажалост више нема у српском рагбију.
Причао је и један момак од својих 17 година, из Крушевца. Криво ми је, нисам успео да упамтим његово име али чисто сумњам да је остао у рагбију јер у његовој средини више нема рагбија. Тачније, има али рагбија 13, односно рагби лиге. Ипак, по информацијама које „стидљиво“ долазе из престонице Кнеза Лазара, могуће је да ће можда од пролећа Крушевац живнути.
Наравно, у емисији, тачније у једном кадру, био је и Драган Павловић. Оснивач Рагби клуба Дорћол, ре оснивач Рагби куба Сингидунум, дугогодишњи Комесар за развој рагбија Рагби савеза Србије. У нашем рагбију, нема више ни много тада критикованог Павловића чији се позитивни опсег рада видео тек по његовом одласку.
Једини преживели јунак Штоперице посвећеној рагбију је Властимир Сретеновић. Власта, како га пријатељи зову, говрио је зашто је рагби добар и зашто воли рагби. Вероватно је само захваљујући великој љубави према рагбију опстао је у нашем спорту. Сретеновић је сада стандардни и један од бољих првотимаца Београдског рагби клуба. Својим залагањем на терену одавно је изборио и статус репрезентативца.
Нећу овог пута нећу улазити у разлоге зашто већине од поменутих особа у српском рагбију више нема али сигурно је да нисмо толико богати да можемо да се разбацујемо или одбацујемо кадрове, поговово оне иза којих су стајали резултати.
Јован Бајић
Nema ih iz razloga što danas bez novca ne može da se živi ( nekada su kao studenti mogli , sad više nema opravdanja kod roditelja za nerad,tj.za vreme posvećeno ragbiju,treningu) , a naš , srpski ragbi, i ne zna a verovatno i nema mogućnosti da zadrži kvalitet , pre svega finansijskim mogućnostima. . .
Izgleda da autor ovog teksta nije obratio paznju na tadasnje klince , koji su do sad stasali u seniorske igrace (prezivele) i za sobom ostavljaju dobre rezultate iako imaju 18 19 20 …. godina . NE ZIVI SE OD STARE SLAVE !
bez uvrede ali izgleda da si ti pobrk`o lončiće
Kolega „ragbi“ ne shvata izgleda poentu price, pa da mu pojasnimo. Od 2009 pa do danas koliko se klubova ugasilo i zasto, to je poenta price. Rec je zapravo o sistematskom unistavanju ragbija u Srbiji poslednjih godina. Od kad su se veliki borci za demokratiju zakacili za sport uopste i isisavaju svaki dinar ili euro a sam ragbi bacaju na marginu. Koliko ima ragbi klubova, ne mislim na papiru nego da funkcionisu, u Srbiji danas a koliko ih je bilo tada. Pogledajte ko sedi na mestima predsednika, komesara i upravnom odboru RSS i sta su uradili do sada po tom pitanju. Ko su ljudi na celnim mestima u svojim klubovima i sta su oni uradili da bi njihovi klubovi opstali.
Naravno ni jedni ni drugi nisu nista uradili.
Ne mogu previse da komentarisem druge gradove ali u Pancevu odakle sam i posto sam neko ko je dugo igrao ragbi imam pravo. Ragbi 15 je umro zahvaljujuci pojedincima, ali se ragbi 13 takodje zahvaljujuci pojedincima ponovo vratio u Pancevo. Trebalo bi malo da se celnici zapitaju zasto je to tako.
Ja mislim da je momak sve ispravno napisao.
Njegov licni stav koji i ja delim. Steta sto se ne slabo, nego uopste ne govori o problemima u srpskom ragbiju. Konacno da neko nesto zucne.
I slazem se Johny – em, cini mi se ragbi da si pogresno shvatio celu pricu. Pretpostavljam da si mladji, jeste, na vama svet ostaje ali ga niste vi stvorili. Nemoj i ovo sad pogresno da shvatis